Stevan Filipovic

Vrlo brzo posle Nove Godine, tj. baš dan posle Božića 2008. moja mama je dobila boginje Varičele. To je automatski značilo da i mene neće zaobići. Već 22. januara u vrtiću vidim mene vaspitačica odvaja od druge dece, stavlja mi moju omiljenu stoličicu za ljuljanje u jedan kraj sobe, a sve ostale moje drugare smešta u drugi kraj sobe. Nije mi bilo jasno šta se dešava, ali nisam ni mogao mnogo da reagujem jer sam bio malaksao i osećao da me savladava neka temperatura. Jedva sam čekao da neko dodje po mene. Kad eto ti mog tate koji zbunjeno gleda u mene i smeje se. Pomislih se šta je pa sad njemu?! A mene već sve počinje da svrbi i jako sam nervozan. Čujem kao kroz maglu da mu vaspitačica kaže kako sam dobio boginje i da me je zato odvojila od svih. Šmrc... šmrc... Slede 7 dana visoke temperature 39,5 i to na svakih šest sati. Nisam mogao ništa da jedem, imao sam ih čak i u ustima. Samo sam pio sokove i jeo supice. Čak ni mleko nisam mogao. A najviše sam mrzeo kad vidim nekog kako ide sa vatom i nekom belom bočicom ka meni. Tad sam počinjao da vrištim i pre nego krenu da me mažu. Hladno i grozno... ali dobro... i to je prošlo. Više od mesec dana nisam išao u vrtić i baš sam se razmazio za to vreme.
U martu, tačnije 9.marta sam uspeo da zaglavim i na dečijoj klinici, na odeljenju pulmologije. Toliko sam kašljao te večeri da su se mama i tata uplašili da nism nešto progutao. Snimili su mi pluća na rengen i ništa. Ali doktorka Maja, inače naša komšinica iz dvorišta, nije smela da me pusti kući zbog tako intenzivnog kašlja i ostavila mene i mamu na odeljenju. To su i meni i mami bila tri najduža i najteža dana. Stalno neke terapije, prva infuzija, inhalacije i tako. Nisu mi dozvoljavali da trčim hodnikom, nego sam bio zatvoren u četiri zida sobe. Da nije bilo igračaka i jedne seke sa mobilnim telefonon na kom je bila pesmica koju sam kasnije naučio i da pevam, ne znam šta bi sa sobom. Pesmica je bila o Deda Mrazu. Znate onu: ,,Sve ove godine, ja sam dobar bio, mamu, tatu uvek sam slušao. Hteo sam biciklu i novi kompjuter, a ispod jelke našao sam čarape i đemper. Ludi Deda Mrazu, matori kretenu, ti si mene jako razočaro, oklizno se da bog da i sa krova pao, Deda Mraze matora b....,, Pušten sam kući uz dijagnozu alergijski bronhitis. Sunce me ogrejalo kad sam video deka Mileta kako me čeka ispred vrata da me vodi kući.